Uoci godisnjice BOB-a ( 27.02.2010 )

Cenjeni Autori, Blogeri i povremeni posetioci BOB-a, cast nam je i zadovoljstvo da se svima zahvalimo na utemeljavanju BOB-a.
Ne mozemo a da ne navedemo, da se prve godine Bloga slusao uglavnom blues, a najtezi zadatak je bio napraviti odabir male retrospektive Vaseg stvaralastva :

AUTHOR sveta 08.04.09 at 11:51

упаљени мрак

све чешће тумарам мраканом углави
ди се светло креше немош напипати
понекад тог зарад апи ме паника
зашто је то добро сам да ми је знати

ил можда лаванду да почнем грицкати
нахвару у баштинам ено расипасе
мириса мамљивог ко му одолети
само тог отока докопати дасе

но мије забачен док плутам ди плутам
овде пак острвљен ја погубих себе
отуда и мрака – ал поруку назрех:
- живот сачулатац слудит успе тебе
——————————————————————————————————-

AUTHOR blue 10.17.09 at 10:33

Lj-ubio sam te

sanjao sam noćas da sam mesec na proputovanju kroz tvoju sobu.
gledao sam te usnulu: ležala si u svim pravcima po krevetu pokrivena samo mojim svetlom.
obilazio sam oko tebe i želeo da budem taj kojem si se u snu davala. video sam sasvim jasno po
osmexu i zatvorenim očima da je u tebi. zavirio sam ti iza kapaka i počeo da se tresem kad sam sxvatio da sam to ja.
i zaista, to sam bio ja. uštap. u tebi. a ti sva naježena od slasti.
drxtala mi je svaka zraka dok sam se prosipao po tebi.
a onda sam se prepolovio.. i poceo da mladim.
pre izlaska iz sobe pokrio sam te svojim omiljenim šalom, prošaputao ti u pojedeno uxo: šššš
i nastavio da kružim i kružim mrežom svoje neminovnosti.

———————————————————————————–

Prodavac ruza

by Maya Sangoma on мај 9, 2009

On je najusamljeniji prodavac ruza
na najprometnijoj raskrsnici.
Noc je vec spustala svoju boju
na grad, praznik se poceo pretvarati
u noc pred radni dan, a kupci su bili
negde zalutali…
Ostale su mu bile neprodate
samo jarko crvene ruze, one
iz kojih ocekujes da krv potece,
one koje su od krvi crvenije.
Prosla sam pored njega da bih
izmerila cija je usamljenost veca.

—————————————————————————————-

zaglavljen pogled u tvojim očima

by Šuky on јул 23, 2009

moja želja kaplje na tvoje telo
kao medovina
razlivam se tvojim oblinama

moje misli se pletu u tvoje
kao šiblje
uplićem se sa tvojim rukama

u tvojim očima teče sva moja nada
kao mesečina
preliva se preko jezera tvojih kapaka

udobno si se smestila u mom naručju
kao mačka
u fotelji od mojih snova i planova

—————————————————————————-
popodne jednog шatora:.

by fixer on фебруар 12, 2010

joooj što volim шatora
ne da ga igram
nego da ga živim
gde god pronađem sebe
ja zderem kožu sa sebe
a tek za dugmiće malo i sa tebe
pa sve to skuvam u шatora
pa posle uživamo
korist moje dobre volje
i tvog premeravanja
čiji je duži
i ko koga višije voli
a ko tu kao samo malo
itosve

u našem шatoru se slusa isključivo fip radio
jer tu je najbolja muzika za шatorisanje
tu laste večito igraju prolaste
tu nikada ali nikada lhasa de sela ne umire
tu se kuvaju samo ukusi i zanosi
tu je žgoljavi kaodvosed
dovoljan ko kingsize mekano
tu don rigobertove beležnice
stoje ispod bergmanovih najboljih namera

tu se posle kolača jede čokolada
i tu se stalno oseća kako je lepo
u našem шatoru
ispod našeg шatora
u našem шatorskom zagrljaju
ti u шatoru ono xotelsko zvonce
drziš samo zbog takta za lepotu
zbog mene su ti sise večito u padajućem meniju
cveće nam tu raste u krošeu
a ne po klišeu
fokusi uveličavajućix stakala su milosni
i svakog dana su milonge

a iz gornjeg džepa stalno viri
povratna karta
do našeg bilogde шatora
tamo gde bi konak prerastao u sledeći nivo

konačno
——————————————————————————–
AUTHOR bravar 03.29.09 at 09:18

Слушам од јутрос и бележим:

- Лепа си!

- Мислиш?! И са овим трећим оком што ми са чела свет гледа
и са ове две руке што ми под мишкама расту?!

- Да, лепа си!

- Хех! А што ми је краћа десна нога и што ми леви кук
на десној страни?!

– Ма, лепа си, бре!

- Невероватно! Не смета ти што по седам прстију на свакој
руци имам и сто ми међ’ ножним кожица израсла?!

- Ух! Кад кажем лепа, мислим лепа – мени!

- А то што ми кључић за навијање на леђима стоји?! Не смета ти?

- То ми је посебно драго

- Али, знаш, ни један механизам не ради до века. Шта кад се поквари?

Даљу конверзацију нисам могла да запишем. Црко механизам…
—————————————————————————————

ćuti kada pričaš sa mnom

by AlexDunja on фебруар 17, 2010

volim tebe.
i? koliko će to da traje

šta? hoćeš da ti kažem
uvek?

ne. zauvek.

zauvek ne postoji.

to su izmislili oni koji inače izmišljaju.
bajke, pesme, note…

trajaće onoliko koliko
ti budeš želeo da traje. i ja.

a voleću te uvek.
to postoji.
nevezano za trajanje.

i: ćuti kada pričaš sa mnom.*

ljubi me.

* ovo je rečenica koju je izgovorio

neponovljivi piter selers u jednoj

od svojih bravura, a u potpuno drugačijem kontekstu.

ja ne mogu da joj odolim, i verovatno ću joj se vraćati.
————————————————————————————————-
AUTHOR trener 11.24.09 at 11:47

U jednom malom kafeu, pored fontane di trevi, koji je imao male okrugle stolove
sa po dve stolice , na trotoaru, što mi je bilo čudno, jer tako nešto kod nas nije bilo
prolaznici , nadiru sa svih strana, svi u nekoj žurbi, i konbar sav užurban, jedva dolazi do nas,
u neko jutarnje doba možda oko 9, sati , I njoj je sve to bilo fenomenalno, zanimljivo, sve je to pratila i komentarisala
sva oduševljena , kao da je bila deo svega toga , kao neki najnormalniji svakodnevni ritual, I rekla je da je srećna ,
ja sam se divio ,hramu Jupitera, hramu Fortune,hramu Venere Eurikine, hramu Mens ,hramu Junone Monete, , gledao Tibar, I želeo da odemo u hram Fides
dok se ona se divila , buticima I novim tašnama, cipelama sa visokim štiklama I svakakvim krpicama, I…
nije ni obratila pažnju na struk orhideja koje sam joj doneo, I nije shvatila da bih ja bio srećan da sam sa njom sam na nekoj pustoj obali ovog našeg Dunava, gde nikoga nema,
sami , nije mi bio potreban taj kapućino I onda je htela da bacimo novčiće u fontanu , gde je bila gomila ljudi, sela mi je u krilo I bacila novčić, jedan ,
I tražila od mene da uradim isto, I ja sam to uradio, ali preko njenog ramena, I pomislio želju za nju…valjda se i taj novčić na kraju računa njoj , ne meni, j
jer sam video sebe u hramu Vejova
——————————————————————————————-

Slavujka 05.31.09 at 09:20

Ti sanjas ispod moje
Leve obrve
Ispleo sam paukovu
Mrezu
Da ti na trepavici san
Uhvatim, i da nas tamo
Vratim…..
Imas ukupno 44 kile,
I hladno ti je.
Hoces da spavas
Na meni…
Kada pokusam
Da te okrenem,
Vratis se za
Sekund na mene
Smejem se tiho da te
Ne probudim…
Disem ti u kosu
Koja mirise
Na black violet
Prolece mi kroz
Desnu obrvu, kako
Kandisky jednostavno
Nije osetio te dve boje
Zajedno…
Kosa ti kratka,
Pa ti i teme mirise….
Onda kad ljubeci te
I sam usnim,
Ti se odjednom probudis
I kao plava ruska
Necujno krenes…
Pitam te kuda ces ?
Izadjes, vratis se,
Sednes kraj mene
I kazes mi bila sam
Na processingu
Kod komsije.
Znam da si bila
Do toaleta,
Izvini glupo pitanje,
Izvini za grub odgovor.
Onda ti vrele suze
Iz oba kisna oka
Padaju po mojim
Grudima…vrelina
Onda shvatim
Da si se setila
Kako je on tamo nezan,
I kako kao bubble boy
Lagano hoda i
Moramo da pazimo
Da se ne posece, ubode,
I zasto te strasne bolesti,
I ja bih ti pomogao
A slabo umem,
I ja imam svoju
Istoriju bolesti,
I onda si ljuta na sebe
Jer ti neces, niposto,
Da tebi bude lepo
Dok nesto boli
Nekog tebi dragog…
Sa vrelim suzama u
Jednom poljupcu
Vracam malo snova
Pod levu obrvu,
I pricam ti
Da se u Tasmaniji pojavila
Zivuljka koja lici na najlepsu
Rusku plavu i koalu,
I postoji samo ovaj jedan primerak,
Koji nece pokrivac, nego
Hoce na mene da se penje,
Malo se kao i ja nasmejem…
Voleti draga,
To znaci da si ti
Istovremeno
I moja radost i moja tuga,
Voleti draga,
Znaci zajedno
Disati bez traga….
————————————————————————————————
Visnja 11.16.09 at 20:27

Tako ti radis:
dodjes otpleses najlepsi ples
po mom playgroundu
i nestanes
pustas me da trazim smislove
i stilove
a meni losije losije
dok mi ne pozli
toliko da ne mogu da nadjem
jedan deo mene u kome me
ima sekunde bez tebe

—————————————————————————————————
Jel’ pobacila?…Jeste?…auuu majku mu!

by an archos on септембар 3, 2009

Jedna od poslednjih avgustovskih noći nad Banatskom ravnicom.Toplo.Mnogo toplo! Sve već polegalo u idiličnom gradiću pod obroncima Karpata (Vršac), jedva diše. Ono malo mladeži razvuklo se po gradskom stadionu podno -S.C. Millennium-, sve u grupicama cirkaju pivo (plastika, 2L), poštena omladina nema para za kafiće ali ni razumevanja za predzimske traume svojih roditelja.Daklem sve to tako, natenane krenuli komarci da nerviraju poštene građane bez klime i zaštitnih mreža na pendžerima, brani se kako ko zna a oni koji ne znaju (ogromna manjina) rešili da utucaju vreme mogućim usrećivanjem svojih umornih i neodržavanih supruga, daklem baš sve kako treba u blagoslovenoj kasnoj avgustovskoj noći.
Kad….Trassss!!!?
Taj zvuk(?), ti svetlosni blicevi(!?), sve se to istog trenutka sjurilo na strateške položaje po podrumima, šupama, ko’ po komandi.Ne da nije prošlo deset godina, nije prošao ni jedan jedini dan, tako se to sve ,,evakuisalo i izmestilo,, u rekordnom kolektivnom vremenu i stalo na ,,stand by,,!
I dok se uz detonacije koje su se sve više umnožavale (ni za porediti sa bombardovanjem, ovo mnogo žešće) grad kupao u light-showu duginih boja, gradske kere krenuše shodno svom inokosnom karaktereu da laju, reže i zavijaju a automobili ponosnih vlasnika akcija društvenog preduzeća –Hemofarm-Stade- da aktiviraju svoje zvučno-zavijajuće siguronosne sisteme, Milutin je gore na bregu odmah iznad velelepnog zdanja ,,Villa Breg,, uplašen i zabrinut upitao ženu:
Jel’ pobacila?..Jeste?…auuu majku mu! ***

—————————————————————————————-

STRAH OD SMRTI

by stranac on април 25, 2009

Pretpostavka da odraslo doba pretstavlja jedan dug, stabilan period psihološki progresivnog rasta, period koji je zasnovan na veoma čvrstim temeljima, naivan je i neodrživ osnov za razumevanje psihološke realnosti u dobu poznih 30-ih i ranih 40-ih, tzv. „srednjim godinama“. Takodje, psihoanalitičko stanovište, da je „optimalnim“ razvojem u psihološki formativnom periodu života (do 5. godine) moguće izbeći „buru“ srednjih godina, nije se pokazalo kao adekvatan prediktivni okvir. Srednje godine su period kada osoba prolazi kroz suštinski preobražaj, period u kom se uspostavlja nova ravan prilagodjavanja, period u kom nas „stižu“ posve nova psihološka iskustva i značenja.
Jednog jutra, probudimo se i shvatimo da se sve promenilo… Posao nam je postao dosadan, ono što smo postigli čini nam se isuviše beznačajno, nevredno uloženog truda. Novac i imanje koje smo stekli najednom su prestali da nam gode. Ono što nam je juče bio „spiritus movmens“ danas je samo prazna fraza. Fizička snaga, seksualna moć, britak um…, sve ono za šta smo se čvrsto držali, prethodna noć je postavila na „staklene noge“… Sve je uzdrmano… Osećamo se tužno, otudjeno, marginalno, zalutalo… Umesto jutra dočekao nas je mrak.
Ovo su tipični simptomi psihološke krize koja nas stiže u „srednjim godinama“.
Gde je izlaz?
Zvuči paradoksalno ali izlaz je upravo u Mraku. Zagledamo li se u taj naš psihološki mrak počećemo da primećujemo neobične pokrete, obrise duše, figure koje nam šalje Psiha u nameri da nas nanovo izvede na svetlost dana. To je trenutak kada će sve ono što smo odbijali da priznamo drevnim mitovima ( uzneti racionalnim, pragmatičnim, pseudonaučnim stavom svesti) postati naša najintimnija realnost. Bićemo lice u lice sa Hermesom, bogom granica, raskrsnica, vrludavih staza koje vode u nepoznato. Bogom opsenara i kradljivaca. Bogom periferije… On će nam biti saveznik i vodič kroz tamu psihološke noći. Donosilac prokletstva ali i radosnih vesti, pronalazač i odmetnik, sin i glasnik Zevsov, postaće lučonoša naše duše.

„Prošle noći Hermes je ukrao Apolonovu stoku“ ( Himna Hermesu)

Apolon, nameran da svoju stoku povrati a kradljivca oštro kazni, nikada to nije učinio. Trampio je stoku za liru, čarobni instrument koji je Hermes napravio od kornjačinog trupa, i pun zahvalnosti prema mladjem bratu (Hermesu) ostao upamćen kao „lepotan sa lirom“.
U psihološkom smislu, tragajući za izgubljenim/ukradenim blagom („stokom“) naći ćemo nešto posve novo, nešto što će nas toliko vezati da će nam blago koje smo izgubili postati bezvredno. „Novo blago“ pokloniće nam upravo Taj koji nam je ukrao sve što nam je bilo vredno. No, nije to baš tako jednostavno kako nam se može pričiniti…
Prvi zadatak pred kojim ćemo se naći je „opraštanje“ od ranijeg doživljaja sebe. Ovaj gubitak, „žrtvovanje“ okosnice ličnog identiteta dolazi nam sa mnogim „teškim“ doživljajima. Simbolički rečeno, zadatak je „ubiti i sahraniti“ staro Ja. Pogledajmo radnju vezanu za mit o Hektorovoj smrti:
Stari kralj Prijam, skrhan gubitkom Troje i sina Hektora, biva jezovito uplašen nenadanom posetom krilonoge glasnice Iride (Hermes). Kao Zevsova glasnica ona savetuje Prijama da se sam, usred noći, upusti u „nemoguću misiju“ i ode u ahajski logor nebi li Ahileja darovima umilostivio da mu preda telo ubijenog sina, heroja. Tako i biva. Prijam, vodjen Hermesom (krilonoga Irida) koji usput uspavljuje straže, stže do Ahilejevog šatora. Nalazi ga kako lično bdi nad Hektorovim lešom. Iznenadjen, gotovo uplašen neočekivanom posetom, znajući da Prijam bez volje bogova nije mogao mimoići straže, Ahilej pristaje da ocu preda sinovljevo telo. Hektor biva sahranjen uz počasti, stari Prijam može spokojno umreti. Staro kraljevstvo može biti zamenjeno novim.
U ličnoj psihološkoj ravni malaksali i depresivni, sa osećanjem razbijenih iluzija i razočaranosti u život i osobe koje smo idealizovali, srušenih mladalačkih snova o sreći i ispunjenju, uplašeni od smrti i sa osećanjem da će nam vreme isteći pre nego što zapravo „počnemo da živimo“, sa vidljivim sedim vlasima, borama i drugim blagim znakovima starenja, uzdrmane slike o sebi… otvorili smo vrata Hermesu. Nekim snažnim, neretko jezovito doživljenim simbolom nesvesnog, najčešće projavljenim kroz san, on (Hermes) nudi izlaz. Sam će se pobrinuti da „stražari“, tj. psihološke „opasnosti“ budu uspavane, a zamke na putu izbegnute. On će nas odvesti do mesta gde se nalazi naše „umrlo“ staro Ja i pomoći nam da ga „sahranimo“. Sve ono što smo bili, ono u šta smo se najviše uzdali…već je „mrtvo“ i mora biti „sahranjeno“ i ožaljeno. To je conditio sine qua non izlaska iz mračne noći. Uslov bez koga nema novog, preobraženog identiteta.
—————————————————————————————-

O coveku i drugim zivotinjama

by everything counts in large amounts on јануар 11, 2010

in Chocolate Jesus

Kad bi vam ponudili da se opredelite izmedju darvinistickog i religijskog pogleda na nastanak ljudske, koji biste odabrali? Da li bi ikad pomislili da opredeljenje za Darvina osporava postojanje humanizma?

John Gray je pisao o tome dok je radio na Jesus Collegeu u Oxfordu, a knjiga „Straw Dogs“ je objavljena 2003. On smatra da je covek samo sledeca u nizu zivotinja na evolucijskoj lestvici, koja sebe neopravdano dozivljava daleko superiornijom od prethodnih. Sve ono sto zovemo razvojem ima za posledicu unistavanje prirodnih resursa. Cak ako i zanemarimo zagadjenje, prosperitet ljudske vrste, ukljucijuci plemenite ideje iskorenjivanja bolesti, gladi, nepravde i prekida rata dovodi do prenaseljenosti koja unistava planetu na kojoj zivimo..

Nasa iluzija da smo ovladali stvaranjem kroz kloniranje imace za posledicu slucajne promene u genetskom materijalu koje ce dovesti do vece eksploatacije i nece nuzno voditi evolucionom napretku, kaze on.

*****

Ne znam koliko je John Gray prevodjen na srpski. Vredelo bi se potruditi. Gray takodje pise za New Statesman, Guardian, Independent i Observer. BTW, to nije onaj „Zene su sa Venere, muskarci su sa Marsa“ iako se isto zovu.

————————————————————————————————-
O (ne)prolaznosti

by Anjale on јул 8, 2009

Kada smo bili mlađi, četrdesetogodišnjaci su nam delovali užasno matoro. Njih smo častili sledećim epitetima: čilager, matorac, teča (ako nosi kravatu onda je „teča sa palačinkom“ ) , a za ženski rod: tetka, babac, matorka…Takva je mladost, luda i surova. Uglavnom smo se svi zavitlavali na tu temu, a ja sam se uvek najbolje provodila sa mojom sadašnjom kumom sa kojom se družim više od dve decenije. Za nju me vežu mnogi događaji, i svi su uglavnom glupi. Ali bitno je da nam je uvek super zajedno, gotovo da ne prestajemo da se smejmo.

Kada sam bila ludo zaljubljena u jednog tipa zbog kojeg sam često plakala, nekada i prepodne i popodne…u jednom trenutku mi je pukao film i puklo je sve. Onda je on uporno pokušavao nešto da razgovaramo i ispravljamo krive Drine, ja sam ga uporno odbijala, ali bih redovno posle njegovih pokušaja odlazila kod kume da razmotrimo sitaciju iz svih uglova, i još malo da otplačem (u to vreme sam bila prava plačipizda kao ona Kristil iz „Dinastije“ ) , a kuma me je šokirano pitala:

- Pa zašto toliko odbijaš razgovor sa njim?

- Tako…neću više da plačem zbog njega, hoću i drugim momcima da dam šansu da zbog njih plačem

Naravno smeh…i suze…

Samo jednom nam se dopao isti frajer, a on je načuo da se sviđa jednoj od nas. Na žurci je rešio da nam priđe. Mi smo stajale kao dve paralisane ćurkice, a on je samouvereno pitao:

- Dobro, kojoj od vas dve se sviđam?

Mi smo u glas odgovorile:

- Pa nama

Otišao je sa čudnim šokiranim izrazom lica. Posle nam se nije ni po gradu javljao.

Sada se mi polako bližimo četrdesetim. Laskamo sebi kako se nismo mnogo promenile i opet se lepo družimo i provodimo. Čini mi se da smo i dalje mlade duhom, ali odaju nas bore i sede. Deca iz komšiluka nam persiraju. Ne jurimo više bezglavo stepenicama, gledamo gde je lift. Hvalimo se da nam je neko pre neki dan rekao da izgledamo mlađe no što jesmo, što je siguran znak da smo svesne svojih godina ***
————————————————————————————————–
jaranica 05.02.09 at 11:32

Bila je riđokosa sa očima plavljim od neba…..kažu da lepše dugo u tom kraju bilo nije….
Dolazilii su prosci da je traže, otac je govorio “ ja nemam udavače u kući“ – sve su deca….
Imala je 15 godina kada je najbogatija devojka u selu tražila da njenoj simpatiji – sreskom načelniku riđokosa odnese ogledalce i ispletene čarape sa kosovskim motivima.
On je rekao “ čekaću tebe mala, ne zanimaju me bogate udavače“.
Kada je otac 3 put rekao “ ja nemam udavače kući, ona ima samo 15 godina“ – on je sačekao ispred kuće, stavio na leđa i odveo u svoju kuću punu braće krajišnika, snaja, dece…
Rodila mu je prvu princezu sa 16, drugu sa 18, treću sa 20….
Treći put su plave oči bile pune suza, htela je sina, a on je pomazio po obrazu i rekao da je bitno da su deca živa i zdrava i da budu dobri ljudi…..
Obrazovan sreski načelnik je bio antifašista, 3 x u logorima, 3 puta bežao, do 44′ vodio partizane i poginuo nešto pre oslobođenja…..poslednji put je držao treću princezu i plakao nad njom – slutio je nešto strašno…..
Kad su ga doveli sa 3 rođena brata i 2 od strica, riđokosa ga je prepoznala po čarapama koje njoj vratio nije….
3 x su plave oči htele da umru, 3 x su je izvlačili iz bunara, dok joj svekrva majka sa mrtvim srcem rekla da mora da ostane tu zbog dece…
Riđokosu su kasnije mnogi hteli za sebe, sa decom, bez dece, samo da je pored njih….imala je 20 kad je ostala bez njega….
Njemu u čast su pevali pesme, a nju hteli za sebe….ona nije nikad više htela nikoga…
„Žao mi je što ga ne sanjam češće sine – poslednji put sam se držala čvrsto za njegov tenk i nisam htela da ga pustim, ali mi je rekao da moram još malo da sačekam“ plakale su plave oči….
Riđokosa je 99′ u svojoim kasnim sedamdesetim bežala sa Kosova samo sa uspomenama, onim što je imala na sebi i njegovom slikom.
Riđokosa i plavooka, lepa, prelepa, najlepša, posle 10 godina je bila jako, jako bolesna…..
Užasna bolest je pojela to nekada jedro telo, izborala to lepo lice, uzela osmeh, ali nije mogla riđu kosu upletenu u kiku i plave oči….
Ostale su širom otvorene da bi ga što pre videle…..

Nadam se da ste konačno zajedno nano….
Volim te i jako mi nedostaješ….

p.s.
Niko od nas nije nasledio ni riđu kosu ni plave oči……..
————————————————————————————————–

Who’s the *Deadest?

by umbra on мај 26, 2009

in Uncategorized

Utrcala sam u hotelski restoran, brzo da nesto prezalogajim da mogu da izdrzim pola noci na koncertu. The Herbaliser je u gradu… I narucim brzo sta mi je prvo zapalo za oko, ionako mi je svejedno sta jedem. Nisam bas neki gastronomski tip (ali ne marim ako neko jeste). I dobijem provansalski hleb, baskijsku piletinu i jos neko etnicki odredjeno jelo. Provansalski hleb je obican hleb sa maslinama, baskijsko pile je djuvec sa batakom unutra, ono trece se i ne secam da sad razlozim na okom vidljive sastojke. Zasto je nesto provansalsko ili baskijsko, pojma nemam. Uglavnom, pridruzi mi se par kolega. Svi su vec narucili i ispijaju pice, ja zavrsim svoju klopu i krenem da narucim vodu. Kolege za stolom se pobune, moram makar nesto, nije friendly…

ok. Beer.

Najpre, da sortiram po nacionalnoj kategoriji moje drustvo za stolom, i to samo zato sto je bitno za pricu: 4 Francuza, 3 Nemca (+1 Nemica), 1 witty Britanac, 1 Britanka, ne bas witty, i ja.

“Beer? ne bih nikad rekao da si a beer person, ne izgledas tako” kaze 1 Francuz. Taman da nesto izustim, uskoci 1 Nemac:

“Kako to ne izgleda? Sta si hteo time da kazes?”

1 Francuz odgovori: pa nekako je slim and gentle; 1 Nemac uzvrati: sta? a pivo piju debeli grubijani? Odmah se sa referentnog (ja) preslo na genericko (svi koji piju pivo).

Kopaj rovove, osiguravaj bedeme, stavljaj slemove, oblaci oklope, osedlaj tenk… repetiraju puske, mitraljezi…

Pivo je seljacko, a vino pice za pickice, mlakonje. Dobro pa nisam pickica.

Ko mlakonja?

Ko seljacina?

Kotrljaju rrrrrr, neki uvularno, neki ne kotrljaju uopste, ovi rotizuju, ovi ne…

Au, jebalo me pivo da me jebalo, evo i vino cu popiti samo ne kenjajte tol’ko. Htela ja da budem friendly, kud ne popih casu vode, kakvo je ovo friendly; deadly friendly, eto kakvo…sad bih vec bila sva skockana za The Herbaliser da me ne zaustavise na pivo, ali ne:

Stiglo se ne samo do Ustava Evropske Unije, i ko je krava muzara za budzet EU, nego i Alzasa i Lorene, Versajskog mira, Verduna, 1871 i Prusije koja je sjebala Parisku komunu (zanimljiv argument doduse), pa do Karla Velikog i kako je on civilizovao Francuze (a Francuza tada nije ni bilo, kao uostalom ni Nemaca) i dao im pismo…

I tako, gutljaj po gutljaj piva, odgurah svoju stolicu dalje od ovog ludila, kad zacuh 1 Nemca: “Neandertalac je stariji.” Stolica nazad, ovo se naprosto mora cuti i doziveti.

Skoci 1 Francuz: “Kromanjonac je ipak *mrtviji (*deader).”

Apsolutni pridevi (nisam sigurna da se tako kaze na srpskom), u gotovo svim indo-evropskim jezicima, nemaju gradaciju. Primer “trudna” svi, mislim, znate. To je neko apsolutno stanje koje nema gradaciju. Ili-da/ili-ne stanje/atribut.

Mrtav i prvi.

Il’ si mrtav ili ne.

Il’ si prvi ili ne. ***
——————————————————————————

Carica Elizabeta Habzburska-Sissi

by Dusi on октобар 29, 2009
****
Carica je pisala i pesme npr. „Nordseelieder“ i „Winterlieder“, po ugledu na svog omiljenog nemackog pesnika Heinricha Heinea. U poeziju je utkala svoju fantaziju i sebe je nazivala
Titanijom, po Shakespearovoj vilinskoj kraljici. Njena poezija uglavnom reflektuje njena putovanja, te klasicne grcke teme kao i ironicno izrugivanje Habzburske dinastije.
U ovom razdoblju Elizabeta je intenzivno ucila stari i moderni grcki udubljujuci se u Homerovu Ilijadu i Odiseju. Vise grckih ucenih (npr. Marinaky, Christomanos i Barker) morali su pratiti
caricu tokom njenih jednosatnih setnji da bi joj citali na grckom. Savremeni klasicni znalci su smatrali da carica Elizabeta zna grcki bolje od bilo koje bavarsko-grcke kraljice iz 19. veka.
1889-e Elizabetin zivot se prelomio nadvoje smrcu njenog jedinog sina: tridesetogodisnji prestolonaslednik Rudolf i njegova mlada ljubavnica baronica Marija Vecera su nadjeni mrtvi, i po svoj prilici su izvrsili samoubistvo.
Taj skandal je poznat pod nazivom Slucaj Mayerling po Rudolfovom lovackom dvoru u donjoj Austriji.
To je bila i Sissina smrt.
Nakon Rudolfove smrti, carica je i dalje bila predmet obozavanja i izazivala je senzaciju gde god bi se pojavila. Duga crna haljina sa dugmetima tokom cele duzine, kozni kisobran u
beloj boji i braon lepeza da sakrije lice od znatizeljnika postali su zastitni znak legendarne austrijske carice. Sacuvano je samo par fotografija iz njenih poslednjih godina zivota,
koje su krisom snimili neki fotografi, medjutim, tada je carica prestala da pise, i da se interesuje za zivot oko sebe. Postala je ono ka cemu je nesvesno stremila, lepi, mrsavi,
providni duh jednog slavnog vremena. ****

—————————————————————————————————

Nedelja…Dan kada slušam Haustor

by maryjane on март 8, 2009

Oblačno vreme bez kiše. Dan kada slušam Haustor. Vetar nosi kosu i lica (pogledi) su dobili smisao. Pokidan glas, džemperi od bockave vune bez dezena. U reci spavaju ribe. Vetar na mostu nosi kosu. Smešna ovisnost o senkama. Paničan strah bez senki. Boje su hladne. Stolovi na ulicama su prazni, ljudi mračni, obični, sveži. Dan kada nemam briga. Obaveze su daleke i Glupe. Sunce je nepotrebno. Dan je suv. Vazduh je mek. Nije bitno ko je pobedio na izborima, niti je bitno koje se utakmice danas igraju. Nedelja, dan kada ne znam šta bi sa sobom, kada slušam Haustor i pijem podnevnu kafu.
Kroz kosu kojom mi je vetar prekrio oči tražim izgubljena lica. Ne shvatam koliko me ta navika umara. Previše je lepih lica. Previše umornih pogleda. Treća dimenzija. Vazdušna perspektiva. Udišem punim plućima. Uzdahnem dugo i glasno da svi shvate. Nema osećanja samo navike. Oblaci nemaju oblike i oblici se gube u svojoj lenjosti. Dosada dijaloga stvara nam umor, ne prati nam misli. Dan koji podseća na Haustor.

Došao je naporan kao težina razgovora. U početku sam ga ignorisala. Ne podnosim ljude koji mi kvare dan na koji slušam Haustor. Unose mi nemir. Rastoče melanholiju. Preuređuju raspored stvari. Moj ambijent. Za njega je crno boja i nijanse sive su šarenilo.
-Ovo vreme će me ubiti. Kako možeš sedeti napolju?
Hajmo unutra. Ovde duva vetar.. ***

———————————————————————————

Folderi

by hope on јануар 4, 2010

Šta mislis, koliko to kilometara treba preći da bi pobegli od svojih misli, od podozrivih pogleda poznanika, od zidova koji pamte i ne zaboravljaju sve ono što mi poslažemo u foldere prošlosti. U ovakvim danima,podivlja u meni miris nekih sazrelih a neubranih snova, neke davne godine uzburkaju se, uskomešaju, zapahnu me onim mirisom traženja… Tako sam ja jednim delom sebe ostala zarobljena u tom vremenu? Zašto nisam kao mnogi drugi lepo odrasla i postala osoba koja prati vesti, čita dnevnu štampu, zanima se za devizni kurs, nosi firmirana odela i cipele sa visokom petom? Zašto i ja nisam lepo postala takva, ozbiljna, uokvirena izblajhanom kosom, sa kožnom torbom na ramenu, sa nameštenim osmehom, sa iscrtanim obrvama i gomilom prstenja na rukama? I kad ću već jednom odbacati sve one ploče,knjige iz onih, nekih godina… Kako da objasnim da ja ni pod njjačom narkozom ne mogu podneti opštenarodno veselje uz trube i ultra giga mega pink hitove? Ali stvarno ne mogu! Mene samo žice gitare pomeraju sa tla, samo tada umem da trajem u muzici, onako kako ja osećam, mislim, dišem… Umem li ja kao i svi ostali da jednostavno prihvatim godine koje gomilam, a ne krijem, i prosto se pitam odakle mi… Jer ih ne shvatam kao pretnju, a ipak se u ponekim jutrima zabezeknem kad shvatim da su sve one moje, da ih bas ja imam… ustvari, one imaju mene. Ja sam ih imala tek nekolicinu, onih ugrabljenih i otetih, u pauzi izmedju ratova, izmedju inflacija. Moje generacije su morale da se snalaze sa tim što smo imali, da od svih tih loših dana i loših godina skroje svoje živote… i uvek bi na kraju bili skrojeni tesni, i uski, nekako stegnuti, i nažalost – nekima suviše kratki… a otrgnute i prekinute godine se ničim ne mogu nalepiti, ni našiti… I tako,zavaljena u svojoj stolici otvaram još jedan folder…sećanja naviru… Ali ne dam se ja, jer ja sam velika devojčica, jaka i hrabra, makar na prvi pogled, za drugi već ne garantujem…. Po običaju, kažem a ne kažem… A i kakve veze ima…. mene ionako ne shvataju suviše ozbiljno… A šta ja kažem na to? Kažem – dobro je da je tako

————————————————————————————–

Maglenik

by Loader on јануар 17, 2010

Ovde je večeras bila magla. Gusta. Poput vlažnog dima bez mirisa i ukusa. Hodao sam ulicama. Moglo se videti samo par koraka dalje. Kakav utisak! Nigde ljudi. Samo stubovi. Nizovi uličnih sijalica, koje ispuštaju spore i guste mlazove svetla, i gube se u bezdanu. Usamljen kiosk. U njemu, pod belim neonskim svetlom, kao lutka u izlogu koja je usnula poluzatvorenih očiju, bleda prodavačica koja bezizrazno i odsutno zuri kroz staklo na utihnulu, gotovo neprepoznatljivu scenu ulice. S vremena na vreme, izniču farovi retkih automobila koji sporo, ali uzrujano njuškaju nešto po asfaltu, tumaraju levo-desno… Pojavljuju se klupe od kovanog gvožđa, koje nikad pre nisu bile tu. Usnuli poklopci šahtova. I prepune, nabubrele kante za đubre, kao brabonjci magle. Jedan pas-lutalica, crn, krakat, zastaje na časak i netremice gleda nekud pred sebe.

Nešto se dešavalo. Da, nešto se svakako dešavalo. Samo nisam bio siguran da li mrak guta maglu, ili magla guta mrak.

Tagged as: godisnjica BOB-a