…Pošto je kao vojnik u Prvom svetskom ratu napisao Traktat, Ludvig Vitgenštajn je mislio da je razrešio sve filozofske probleme i da je s tim predmetom zauvek završio. Zaposlio se kao učitelj u jednom udaljenom austrijskom planinskom selu, ali se ispostavilo da nije za taj posao.
Strog, mrzovoljan, čak i surov, neprekidno je grdio decu i tukao ih ako nisu naučila svoje lekcije.
Nije to bilo tek simbolično pljeskanje, već udarci po glavi i licu, ljutiti zamasi pesnicama koji su na kraju kod jednog broja dece doveli do težix povreda. Pročulo se o ovim nepojmljivim postupcima i Vitgenštajn je bio primoran da napusti posao.
Prošlo je dosta vremena, barem dvadeset godina, i Vitgenštajn je tada već živeo u Kembridžu i bavio se filozofijom, sada kao čuven i priznat čovek. Zbog razloga kojih ovoga trenutka ne mogu da se setim, doživeo je duhovnu krizu i nervni slom. Dok se oporavljao, shvatio je da jedini način da povrati zdravlje jeste da se vrati u prošlost i ponizno se izvini svakome koga je uvredio ili o koga se ogrešio. Hteo je da se pročisti od krivice koja ga je izjedala iznutra, da očisti svoju savest i da počne iznova.
Taj povratak u prošlost neminovno ga je poveo nazad, u malo planinsko selo u Austriji. Svi njegovi učenici bili su već odrasli ljudi, muškarci i žene u poznim dvadesetim i ranim tridesetim godinama, ali sećanja na surovog učitelja tokom godina nisu izbledela.
Vitgenštajn je svakome od njix, pojedinačno, pokucao na vrata i zatražio da mu oproste zbog nevidjene okrutnosti od pre dve decenije. Pred nekima od njih i doslovno je pao na kolena i preklinjao ih, molio da mu oproste grehe koje je počinio. Čovek bi pomislio da će neko ko se suoči sa tako iskrenim kajanjem osetiti sažaljenje prema napaćenom pokajniku i popustiti, ali ni jedan jedini Vitgenštajnov bivši djak nije bio spreman da mu oprosti.
Bol koji je on prouzrokovao prodro je suviše duboko…
/oster/
Slavujka on 
hope on 
blue on 
trener on
18 comments… read them below or add one
Ako mogu da dozvolim sebi da biram izmedu
unforg… i unforg…
ja bih se radije odlucila za …
познаво сам једну Кају
играсмо се ми ко деца
лепо нам је било тада
испод сунца и месеца
ондак је одрасла Каја
лепота је мало рећи
сви се тада надалисе
даће њену пажњу стећи
ја се једном одважијо
играсмо се памтим фоте
- бил ми Кајо ти је дала
- ала си прост ти, јеботе
дообро, ништа, нема везе
. . . утом живот , ко утрке
збабила се лепа Каја
сећање јој ствара муке
- чувала сам ,незнам коме
и ником је нисам дала
верујте ми, ал не ширте
грдно сам се покајала
taman sam pronašao modus vivendi
kako god
lepo sam se zanosio
ponekad i ponosio
ponekad mi čudno išlo
al je išlo
netrebaše opravdanja
taktike
visokoruki odbrambeni gard
izgovori da opravdaju samo moj način maštanja
premeštanja
paženja
duplog značenja odgovornosti
i onda
navukox se, jadan
na tebe najdivnija
i to me neminovno dovede do realnosti
takozvanog realnog života:
polaganja računa
ne tucite
filozofirajte
tucljivije je
I šta kažeš?
Ranili te.
Ganuli te.
Vređali te.
Pakovali te.
U kutije za
odstrel.
U rančeve za
promenadu.
U kapljice rose
za uličnu baladu.
Neoprostivo u totalu.
Zato ih sredi, delom
i rečju. Po Hamurabijevom
onom, pravom…
oko za oko, zub za zub
sve dok ne izdubis u
dubu rub po kome
možeš perom da šaraš
sitne fraktale
lepljive, male.
Duši bitne zbog
n e o p r o s t a!
Pa makar i nekom
pri ruci što se nađe!
E sad je, stvarno,
d o s t a! tog sranja
od igranja pogrešnim dubom.
Il’ kojim bilo.
Budimo čovek,
budimo ljud!
Zaboravimo
zakonski blud.
Premostimo
nepremostivo.
Oprostimo
neoprostivo.
konkretno:.
odlučila si se za tučenje
ako
al mator sam za te neke igranke
ja nemam vremena za taktiziranje:
nije mi samo do gitarisanja s !tobom
ti si ceeela po mojoj meri
i te ruuke
i ta kosa
i te tvoje sise baš za edipa u meni
i ta dušina lepota koju pronosiš
i tvoj zajebani osmexx
i tvoj osjećaj za nežnost
paa ?naššta:
ja bih došao
i mi bi smo imali želju da se jako zagrlimo
ii mi bi se jako zagrlilii
potom bih pokušao da ti se uvučem pooootpuno pod kožu
pa bi se jeeebali satimadanima kao da ništa u životu jebali nismo:
jeeer nedostaje nam zauveknežnost
bliskost
koje naravno ima svuda oko nas
al nam je večito mallo
ja bih te lizao i ljubio ko pas
ti bi mene isto
ja bix ti lizao milosrdne vratove i dlanove
ti bi meni isto
jaaa bix ti ljubio sve pičke i čmarove
i pio sve tvoje sokove i mokraće
jerxoćudabudemti
ti koja mi se sviđaš
koju je neko napravio ko da je merkao uzor u mojoj glavi:
kako treba da izgleda neko
ko mi treba zauveeeeek
i ko ne mora ništa tuu da ispravlja
jer:…
maa jebeš ga: mfljdraga
ogladnex te: pišući ti
@fixer
<3
obrniokreni,
ispada da svako od nas ima neki svoj unforgiven folder… a u drugoj kategoriji su oni srećniji, oni što mogu, umeju, imaju volje, snage, ljubavi iiiiiiiiiii
dobrote u sebi da:
ponište i precrtaju, pa ondak da docrtaju neke svoje oblake.
mene ti moji unforgiven,
(koliko god zaslužni za stanje im nenametnuto)
podsećaju koliko sam mala i obično-ljudski-neštosadnemogudasesetimreči…
i razmišljam već neko izvesno vreme o ovom što si napisala, naročito zbog ovog:
He was educated in the methods of the Austrian School Reform Movement which advocated the stimulation of the natural curiosity of children and their development as independent thinkers, instead of just letting them memorize facts.
________
He considered becoming a monk,and went so far as to inquire about the requirements for joining an order. However, at the interview he was advised that he would not find in monastic life what he sought.
i,
onda mi pade na pamet kako u nekim ljudima jednostavno pobedi želja za precizno odredjenim ciljem, a u nekim je cilj želja, želja cilj, a u nekim desetima je želja sve što se na putu nalazi.
i,
pomislih,
zašto se forgiveness, uvek traži, povezuje, uopšte, asocira na to: monkHood? zar ne može čovek da klekne pred sobom, onako uspravan – po prvi put i progovori onim glasom koji od sebe duuugooo nije čuo? zar nije taj gest uvod u nešto veće od samog oprosta – nešto što nam pomaže da vidimo da smo odgovore tražili na pogrešnoj strani.
Unforgiven
Budio se u Helginom krevetu.
A nije smeo biti tamo.
Cim je srusen berlinski zid
Krenuo je u pravcu suma
U pravcu Poljske.
Imao je na dusi 5 ljudi.
Svojih, svoje brace, na koje
Je pucao kada su pokusavali na zapad.
Sada je on krenuo na istok.
Ponovo ju je budio. Znao je da je u sumi.
Morao je biti u sumi.
Nije vise smeo da se seca
Helginog labuda.
Ni groba svoje majke.
Ni svojih prijatelja.
Onda je shvatio……………..
Zeljeni Scenario
Pao je u gustoj sumi
I smrt je u najlepsem obliku dosla
Po njega. Poslednji put
Je osetio dodir
Njenih golih grudi.
Unforgiven for ever
Pravi scenario
Zasto razjapljujes te strasne
Krljusti
Ne budi riba kad si vec gad
Umri muski
Bio si gad, ni purgatorijum
Te nece, ko te je terao
Da budes smrad,
Zelim ti sve najlepse jer
Ti si unforgiven for ever
Da, kada mi je prvi put slepi covek
Procitao naziv ulice na mapi
Prepoznao sam sebe anti-sofistu
Prepoznao sam sebe bez skepticizma
Prepoznao sam sebe u etici
Prepoznao sam sebe u losem
Moralnom konceptu svog
Ruznog pljuvackog lesinarskog vremena
Koje se trudi da zaboravi vrline
Poštovanje, mudrost, umerenost,
Hrabrost i pravdu……………..
Tako mu je lakse, u aporiji
Je bezbolnije nestajanje……..
Rat je svemu otac
ali je nama i otac i majka
oprosti mi boze gresnoj..
No,
istopih se ispod mantije
na mrtvoj strazi
mali uski prolaz
velike usne
kompozicija
piano
pianissimo
intacta
ne nosim ni cipkaste
ni gace vise
reka ima svoj tok
neukrotiv
al cekaj da dodjes
da se usmerimo
upoznaces se
sa krstom mog pupka
da l jesi ili nisi:
ako nisi
radjacu ti bebice
i dovoditi sisate hristove djevice
ako jesi
uh nece biti dobro
uopste nece biti dobro
ja ne dajem oproste
ni kukuruze klecanje
ni zdravobravo marije
ni idizbogom pozdrave
„Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.“
Unforgiven je odrednica za
Prastenje baklji na usijanom
Forever………….
Molimo vas da se ulogujete ili registrujete novi nalog da biste mogli da šaljete komentare.