Trag

qt
trag moj na tvom telu
unqt-Crnjanski

Isla je po mojim
Tragovima
Njena mala noga
Imala je duzinu
Srneceg uha
I sirinu
Vevericijeg repa
Niko nas nikada
Ne bi nasao
Da joj u
Tragovima nije
Bilo suza….

Šuma je bila gusta i vrletna. Samo joj je senka prešla
preko njegove noge i on je znao da mora da je prati. Nije
bilo teško. Ostavljala je tragove svuda, a on ih je
nalazio, mirisao i sakupljao. Uredno ih je lepio u spomenar,
a kraj svakog traga zapisao bi po neku primedbu.
Onda su se u tragovima pojavile kapi krvi. Nozdrve su mu se
proširile, čula nakostrešila, korak ubrzao. Znao je da je
ranjena i da neće još dugo. A morao je stići, što pre.
Samo da ne bude kasno. Svakim danom bila je sve bliža.
Tragovi su sve više mirisali na krv.
Našao je u zoru. Ležala je na travi. Disala teško, izdisala
lagano. Kao da je znala da će je stići. Kao da ga je čekala.
Otvorila je oči, pogledala ga i umrla.
Poslednji trag iz mrtvog tela duša je poslala put neba.
Danima i noćima je zavijao, urlikao, dozivao. Uzalud! Uzalud!
Onda je krenuo na put…

„Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.“
M.C.

znam da postoji,
a ne znam gde je
u nekom
zabitom kutku mene
mesto gde se čuvaju mirisi
netaknuti
nepromenljivi
tačno onakvi

nekim
uvek različitim povodom
krenu oni sa tog mesta
lagano kao dah

i po tragu koji si ostavio
pod kožom
počnu da
me diraju iznutra
tvojim putevima

neodoljivi
tvoji i moji
prepleteni
bude me
nemirom
trnu me
milim iglicama

kroz prste,
pa dlanove
na više..
savršeno…

golicaju stopala
do ludila
uuuuz noge
duge, tvoje
uh!

kako se lako
kada se ima
materijala
dolazi do
mentalnih orgazama…

tragom.

kako meni suze curkom cure
sto ne smem da ostavim trag..

a na tragu pise:

„…od mene samo …“ Crnjanski,

Ella i
„miris blag „:

el moze nastasijevic?

Trag

Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.

Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.

-

Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Momčilo Nastasijević

~~~~~~~~~~У дану дан
~~~~~~~~~~римујем.
~~~~~~~~~~У сну сан
~~~~~~~~~~болујем.
~~~~~~~~~~У трагу траг
~~~~~~~~~~не препознајем.

Prošla sam
svim putevima
po kojima si
ostavio tragove
i ni na jednom od
njih ne pronadjoh nas.
Zašto…..

Bila je to najmanja fotelja koju sam u zivotu videla. Nista
na njoj nije ukazivalo da je topla i meka. Naprotiv, delovala
je hladno i nepristupacno, skupo i zabranjeno.
Rekli su mi da slobodno sednem, da se ne plasim ako je isflekam
i umazem, ako ostavim tragove. Jer… XXI vek je i, zaboga,
zar ne znam da postoji aparat koji sa lakocom cisti i usisava sve!
Nisam znala. A trebalo je da znam da ce to sokocelo jedino mene
usisati… Sad sam isflekana tragovima neprozira, usisana tragovima
zareza i iscurela u tragovima osmeha…

nemam mnogo poverenja u reči.

volim ih, potrebne su mi,
ponekad pomislim
da će mi samo jedna, baš ona prava
otvoriti sva vrata…

baš kao što to
oduvek u pričama biva.

ali, naučila sam bolje.

ta prava, najvažnija
sveopisujuća,
izmiče
a nagoveštava
uvija se i prepliće
ostavlja nerazgovetan trag.

pa dobro.
neka se poigrava ona,
neka me zanosi
očarava i zavodi

a ja ću
slediti konkretnije tragove.

kad poljupcem
pronadješ
ono mesto gde koncentrisano
stoji sve što jesam.
i lavina u meni
razmrsi sve
isprepletane misli
sve postane jednostavno.
sasvim obično.

tada su prave reči:
mesto ti je tu.