Pucanje šava na mantiji

Teško je bilo gledati sliku u tv izveštajima. Nije lako ni pisati o tome, jer stoji onaj težak, pomalo i katastrofičan osećaj. Ali, treba. Bolje nego ćutati.

Monasi koji se pesničaju… To je scena koja poražava, koja deprimira.

Monah je neko koga nikako ne bismo zamišljali u takvoj ulozi. Monah je onaj koji odiše mirom, trpkošću, mudrom distancom u odnosu na zemaljske smicalice. Monah je onaj koji drugima daje primer, pozitivan. Ovaj svet ima dovoljno nasilnika. Grabeži. Zverske borbe oko plena, oko dobiti, oko što slađeg parčenceta sveta. Tih primera je na svakom koraku. Tih primera je i previše. Svet hropće od njih. Ali monah… Monah je neko ko po svemu treba da bude nešto potpuno, potpuno suprotno. Monah treba da svetli, da se pokazuje kao neko ko zrači snagom mira i skromnosti. Neko ko navodi na pomisao da svet ipak nije predodređen da bude oivičeni zverinjak u kome se vrši nemilosrdno međusobno istrebljivanje, već mesto bez oivičenja koje njegovi stanovnici treba da čine sve boljim, humanijim i širim. Monah, pored ostalog, ima tu ulogu, da svojim postojanjem opomene kako su čistota i nada i te kako moguć izbor.

Skoro svaki nasilnik će očas posla objasniti kako je imao debeo razlog za svoje nasilništvo. I pokušaće da svoj akt nasilja opravda. Tako i ovi monasi, koji su primenili fizičku silu radi postizanja nekakvog svog cilja u tom času, imaju svoju priču. Ozlojeđeno i preteći izgovaraju da njih niko ne može da spreči da dođu na određeno mesto kako bi obavili čin koji smatraju da treba da obave. Svako, kad čini nasilje, ima svoj razlog, koji mu je tada veći od svega. U tom smislu i pomenuti monasi vide samo razlog zbog koga su primenili nasilje. I potpuno prenebegavaju činjenicu da su uleteli u tuču. Kao raspojasani kafanski obesnici. Kao da ni malo ne shvataju da ta činjenica obesmišljava značaj onoga što su prethodno imali nameru da obave, tj. da izvrše jedan verski čin. To pada u sasvim drugi plan, jer u prvi plan dolazi fakat da se radi o licima koja su spremna na ono što religija nikako ne odobrava. Onda se postavlja pitanje, da li ta lica u crnim monaškim uniformama suštinski, u svom srcu, zaista jesu monasi. Pitanje deluje još opravdanije ako se uzme u obzir da ni nakon što su tučnjava i vukljanje okončani, u izjavama nekih aktera nema ni reči o tome da su, recimo, svesni kako je ovaj događaj bio ružan, sramotan i da je po svemu suprotan onome što monaška odora zahteva od nekoga ko je nosi.

Jednostavno, monah ne sme da se potuče. Ako mu se to desi, on tada pokazuje da sve prethodno vreme koje je proveo u ulozi isposnika predstavlja samo jedan mali, lični verski turizam. Jer, kad se ovakvo nešto desi, to nesumnjivo otkriva nedostojanstvenost.

Slika je zbilja porazna. Teško je naći pravu reč.

Konačno, štetu možemo da prevedemo i u neke sasvim neapstraktne forme. Recimo, ako se stalno zbori protiv nasilja i apeluje na rešavanje tog sve uočljivijeg problema, kakav efekat imaju ti apeli i sve te reči ukoliko se, ovako, pred milionskim auditorijumom, pred decom, tuku oni koji su definisani kao pronosioci blagosti, oproštaja i promoteri su one vrste sile koja je neuporedivo veća i preporučljivija od svake fizičke, odnosno destruktivne sile !

.