„Hang on to a dream…

„…..Prepustio sam se melanholiji i ona me je zarobila.

Činio sam ono što je ona zahtevala --

gubio vreme u praznim sanjarenjima;

u duhovnim vežbama koje nisu mogle koristiti ni meni ni drugima ;

u traganju za nečim što nikada nisam izgubio…
Ništa nisam mogao da uradim osim da se gušim u sopstvenom čemeru.

Morao sam , kao univerzum da pobegnem od samog sebe.

Ali kako? I kuda?…
Prišao sam, zatim , prozoru, otvorio ga i posmatrao vlažnu ulicu, crne prozore, ravne krovove , užareno nebo bez mesečine, bez zvezda, neprozirno i nepokretno kao neki sferični pokrivač.

Nagnuo sam se što sam mogao više, duboko udahnuo dimove grada i obznanio sebi i silama noći :

“ Izgubljen sam u Americi, izgubljen zauvek…“

Isaac Bashevis Singer

****

„Oni

On je bio čudna biljka. Muškarac drugačiji od drugih.

Kretao se i govorio kao da je biće došlo iz nekog drugog sveta: nije pokazivao da je bilo šta moglo da ga uzbudi, delovao je hladno i uzdržano pred drugima.

Izražavao se je direktno bez okolišanja i otvoreno bez brige kako zvuče njegove reči.

Kod sebe je posebno cenio upravo ovu osobinu: sposobnost da vlada situacijom.

Dok je govorio o jednoj stvari, pogled mu je sa zanimanjem prelazio na drugo i sagovornik je mogao da se zakune kako ovaj čovek već razmišlja o nečem novom što nikome do sada nije palo na pamet. A bilo je malo stvari kojih se nije latio.

Previše ga je ovaj svet fascinirao svojim senzacijama.

Postigao je zavidnu učenost i umešnost u svim stvarima koje je prouačavao.

Ceo život je posvetio nauci. Spadao je u ljude koji imaju neutaživu žeđ za znanjem.

Ipak, prekorevao je sebe da je želja za znanjem pokušaj da ispuni nedostatak onoga za čime je njegova duša ponajviše žudela.

Bio je svestan da mu nauka neće pokazati put i uputiti ga na izvor za čijom je slatkom vodom godinama tragao.

To je bila ljubav.

Ni u čemu nije preterivao, osim u radu.

Rad je bio utočište od lošeg braka u kome je bio.

Taj brak je bio ugovoren još kada je imao devet godina sa bogatom devojkom iz ugledne porodice.

U njihovoj zajednici nije dolazilo u obzir nepokoravanje običajima.

Svoju ženu nikada nije iskreno i duboko zavoleo kao što je žudeo da voli. Ona nije imala razumevanja za njegovu gotovo pustinjačku osamljenost i rad.

Bavila se trgovinom i one supružničke časove koje su nakon napornog radnog dana trebali da provode u razgovorima posvećenim jedno drugom i porodici, kojih je u početku bilo, ubrzo su se raspšili u različitim interesovanjima.

Bila je to hladna i racionalna žena, kojoj dobar odgoj nije uspeo da nadoknadi otmenost i senzibilitet za lepe stvari koje rođenjem nije dobila.

To ga je odbijalo od nje, pa je sve dublje tonuo u svoj svet tišine gde je jedina radost za njega bila muzika.

Voleo je da svira gitaru i komponuje note na stare poetične teme.

Kako je vreme prolazilo muzika koja je bila univerzalni lek da se popune praznine koje su zjapile, počela je da ljuti njegovu staru ranu:

“ Zar je ovo sve što mi je sudbina namenila?“ -- pitao se.

„Svi ovi stihovi govore o ljubavi prema prirodi, bogu ili ženi.

Principe prirode sam upoznao kroz fiziku i astronomiju, izučavao sam svete knjige, ispitivao razloge za i protiv postojanja boga, ali zar je ovo sve?

Zar je ovo sve što mi je sudbina namenila?“

Tako je živeo život u kome je osećaj prepuštenosti zamenio ova nelagodna pitanja. Doneo je odluku da će ostati miran, i da nema šta više da traži od sudbine …“sreća mi je očigledno okrenula leđa…“ mislio je.

„Pomiriću se sa tim. Posvetiću se nauci“.

Svakodnevno je obavljao stvari na isti način: odlazio je na fakultet, zatim dolazio u stan koji je ona uredila na svoj način, hladno, obojeno mrtvim bojama.

Gušio se koliko god se trudio da ostane stamen, osećao neumitnost prolaznosti na svojim plećima. Dosadna svakodnevica ga je ubijala.

Ta široka pleća nisu više mogla da podnesu rutinu. Kretao se a stajao u mestu.

Ni putovanja nisu više mogla da ga ushite kao nekad. Ni žene na tim putovanjima.

Sve su bile iste. Gorde kaćiperke, koje su se cerekale jednako.

Kroz glave im je obično duvala promaja, a nakon sparivanja kada ih je napuštalo njihovo najjače oružje, šminka, gubila su im se lica i ostajale tužne grimase. Jadne iskežene prikaze.

I uvek se vraćalo isto pitanje, zar je ovo sve što mi je sudbina namenila?

Iako je obećao sebi da će svoju jačinu dokazati upravo na tome, i da sudbina neće prkositi njemu nego on njoj, prihvatajući mirno kao kakav div koji trpi udare da je ovo sve od života, bilo je dana kada nije mogao da podnese čežnju, tešku kao detetu kome su stavili zemljani krčag na glavu.

Čežnja bi izmilela neočekivano iz knjiga koje čitao ili iz ćoškova, približila bi se polako i cerila se:

„džabe mili moj, to je sve, džabe čezneš, uveriću te ja već! Nećeš me se osloboditi tako lako!“
I zato nikada neće zaboraviti dan kada je prevario čežnju, makar na kratko.

Dan kada je prestao da čezne.

Nikada neće zaboraviti dan kada je video.

Nikada neće zaboraviti trenutak kada su mu se oči srele sa njenim očima. Mislio je da se priviđenje poigrava sa njim.
Bilo je proleće 2006, početak meseca aprila kada je video oči iste kao svoje.

Ta žena bila je sve što je ikada mogao da zamisli da postoji napravljeno samo za njega. Namenjeno samo njemu.

Lutka od porcelana.

Sve ikada opevano u pesmama koje je voleo, sve što je zamišljao da je moguće da postoji. Svetlog tena, dugog izvijenog vrata, krupnih, ama najdubljih očiju koje je ikada video, ona nije bila obično stvorenje.

Uopšte uzev, ova žena je imala mnogo toga što on do sada nije video na drugim ženama, do te mere jedinstvenog da je momentalno probudila sve što je čučalo u njemu potisnuto i izgubljeno u raznim delovima bića i počela da sastavlja izgubljene komade.

Ona je do te mere bila što i on, da bi se čovek mirnog srca zakleo da nije video par koji je bio bolje uklopljen od prirode i da bi samo velika nepravda mogla da ih ne spoji.

Kada je gledao u njene oči bilo je to za njega upijanje bića koje je on sam, a opet sakriven u nekom drugom , njegovo rođeno biće u nekom drugom i to u ovoj ženi, tako posebnoj i drukčijoj od svih senzacija i ushićenja kušanih.

Posle susreta sa njom ništa nije moglo niti smelo da ostane isto.

Ulice su odzvanjale povicima iz njegove glave na način na koji je dozivao njeno ime. Mučio se, a nije bilo izgleda da će njegovim mukama doći kraj. Godine su prolazile u čežnji.

Pisao joj je i obraćao joj se se u tekstovima koje je objavljivao, i više od svega želeo da ih ona čita. Ništa nije mogao da uradi a da nije posvetio njoj na bilo koji način.

Znao je da je to žena koja može da razume sve njegovo pošto je na neki način koji je priroda baš tako uredila bila on u ženskom obličju.

Znao je da je to žena koja bi mu kao Vanda Jakovu rekla da bez njega još samo može da ode tesaru da joj uzme meru za mrtvački sanduk.

Obožavao je to stvorenje, i bio preplavljen nežnostima kakve mu ranije nisu padale na pamet.

Osećao se posramljeno zbog toga i ushićeno što je našao.

Pri pomisli na mogući susret sa njom, pojavljivala se trema kao kod nekakvog đačeta.

Dok je u početku njen porcelanski vrat bio inspiracija njegovom umetničkom zanosu, sada je zamišljao svoje zube koji ga probaju ili da joj šapuće ljubavničke nežnosti.
Ništa manje nije ona osećala prema njemu.

Kada ga je prvi put videla znala je da je na putu sa koga nema povratka.

A to je dug i neizvestan put. Kroz taj put vodila je njena intuicija.

Osećala je koliko je zatvoren i samo svoj. Osećala je da je spreman da uguši svoja osećanja zarad moralnog žrvtovanja, da će ga životne okolnosti i iskustvo sprečiti da joj poveruje. Nije smela to da dozvoli. Tako joj je govorio njen unutrašnji glas.

Odlučila da žrtvuje sebe, da uradi stvari koje će mu srušiti logiku, zbog kojih će je prvo prezreti.

Jednostavno, da bi je shvatio ozbiljno morala je da uradi sve naopako.

Kada je bude prezirao, iz tog prezira izrodiće se prezir prema samom sebi. Kada bude prezirao sebe dovoljno, nje više neće moći da se odrekne.

Predlagala mu je odvratne stvari od kojih mu se je okretao drob.

Ona princeza koju je upoznao bila je ista kao i sve druge, obična jeftina drolja.

„Ha“, mislio je“, odavno je rečeno da svaka dama hoće da bude kurva“.

Misli su mu se mešale i preskakale jedna drugu. Svaka sledeća ismevala je prethodnu. Vreme koje je prolazilo nije mu pomagalo.

Taman kad bi jednu odluku doneo, naišla bi druga potisnuvši prethodnu kao da je nije ni bilo. Bilo mu je neverovatno da je ona, ona koju je čitavog života čekao jedna tako prosta devojčura. Rešenja nigde nije bilo.

Njegovu glavu uzaludno su morile teške misli mesecima. Bio je ljut na sebe zašto gubi vreme na razmišljanja o njoj. Ništa što je govorila nije imalo smisla.

Tako se je nevino dečje izvinjavala za svoje besmislene prestupe, i potom obavezno ponavljala isto, da mu je bez ostatka zavrtela mozak i srušila logiku.

Bio je besan, udarao okolo u neverici da mu se ovo stvarno dešava.

A kad bi sklopio oči nije imao kuda da pobegne. Tada je bio njen, snovi su bili njen teren. Nastanila mu se u podsvesti.

Onda je počeo da prezire sebe.

Upravo to je bila utabana staza kojom će poći u konačnom traganju jedno za drugim.“

„elvir_music“